Epska

Bože mili čuda velikoga
leži junak u zelenoj travi
knjigu čita pa suze briše
drage nema nit će da se javi
prekrio je oblak dvore njene
nesta Sunca nestade i sreće
Odneo je crni vetar negde
odneo je vratiti se neće

Paše junak svoju sablju britku
miče usne zakletve se seća
vidi njene nežne ruke bele
kosu zlatnu neljubljena usta
Jaše konja niz polje golemo
dobra konja u dobra junaka
naći će je gde god da se skrila
naći će je samo da je živa

Noć je pala u dvore kad stiže
pita sluge pita staru majku
„Kazuj te mi gde je ljuba moja
ljuba moja nenošeno zlato“
majka plače u lice ga ljubi
„Mili sine otišla je večno
Gde je ona tu noga ne kroči
nema mosta između dva sveta.“

Lud od bola konja gorom lomi
kad kraj vode naiđe na vile
„Sestre vile, kažite mi tajnu
kako da je još jedanput vidim“
„Tvoju ljubu uzeo je vetar
odneo je gde noga ne kroči
već ti jedi od crvena ploda
naći ćeš je na drugoj strani.“

Pređe junak preko vode žive
nađe dragu na drugoj strani
Al to više nije njeno lice
njene usne niti zlatna kosa
Govori mu nekim tuđim glasom
„Idi nazad, biće veća šteta
Mene nikad poljubiti nećeš
Nema mosta između dva sveta.“

Ustaj, sine, majka zove,
ponovo, ponovo
nazad ne znam, napred ne smem
ponovo, ponovo